Ove jeseni je priča o izgubljenom nemačkom ovčaru Aleksu potresla mnoge u novosadskoj čaršiji. Marija Andrić i njen brat Nikola su otišli na odmor, a osmogodišnji Aleks je ostao u zajedničkom dvorištu. Brat i sestra su ostavili komšijama hranu za Aleksa, ali kad su se vratili, njega nije bilo.

Advertisement

On je miran pas, čipovan i dresiran, i zna sam da se vrati kući. Nikola i Marija, koja je fotograf u magazinu Lepota i zdravlje, podigli su na noge sve prijatelje, a u potragu se uključila i internet zajednica. Osluškivali su vesti, Facebook je “goreo” sa više hiljada deljenja. Pronađen je 3 nedelje kasnije, 10 kilograma lakši i sa velikom posekotinom ispod vrata. Mariji i Nikoli se javilo udruženje za zaštitu životinja iz predgrađa Šangaj, gde je Aleks bio izbačen iz auta. Ovo je njegova priča.

Pozdrav ljudi! Moje ime je Aleks. Od vas sam čuo da sam nemački ovčar, a ako mene pitate, dovoljno je – pas. Ja sam kućni ljubimac i vaš sugrađanin. Moja porodica su Nikola i Marija. Nikola je strog, ali pravičan. Sve što znam, dugujem njemu. Marija je vragolanka, lepotica iz Balaševićevih pesama, pored koje ponosno šetam kao da je ceo Novi Sad moj. Osim toga, ona je najtoplija i najiskrenija duša od svih duša, a pritom ne mislim samo na ljudske.

Marija-i-pas-Aleks-Novi-Sad
Facebook / privatna arhiva

Primetivši koliko vremena provodite gledajući u mobilne telefone i sedeći za kompjuterom, rešio sam da baš na ovaj način podelim svoju priču sa vama. Ovo je priča o ljubavi, sreći i porodici.

Bio je kraj leta. Osetio sam to po noćima i ranom jutarnjem vazduhu. Jedne večeri, malo pre jutra, Marija i Nikola su počeli užurbano da šetkaju od auta do kuće. Shvativši da ćemo putovati negde zalajao sam od sreće, ali me je Nikola brzo ućutkao. Pozdravili su se sa mnom, a Marija me je posebno nežno i dugo mazila. Baš zbog tog pozdrava znao sam da ih duže vreme neću videti. Tada nisam mogao ni da pretpostavim koliko dugo.

kako-je-novosadski-pas-Aleks-spasen
Facebook / privatna arhiva

Bio sam strpljiv, verujte. Falili su mi. Jednog dana posle ručka, tokom popodnevne dremke, osetih miris ženke. Zaintirigiran, brzo sam otišao do kapije i spazio je. Ljudi moji, nije to bila obična ženka. Činilo se kao da je neko pustio usporen snimak i opersku ariju, dok je ona ponosno i zavodljivo šetala mojom ulicom. Želeo sam da je upoznam. Nije to bio prvi put da izađem na ulicu sam. Bilo je i ranije zavodljivih novosadskih frajli, ali ova mi je sledila krv u žilama. Izašao sam napolje i potrčao za njom.

Dugo smo šetali Zmaj Jovinom ulicom, svratili do Dunavskog parka i uživali u, čini mi se, najlepšem danu ovog leta. Nakon nekoliko sati zanimljivog druženja, jakog sunca i nedostatka hlada i vode, predložio sam joj da odemo na Kej i okupamo se u Dunavu. Ne znam zašto, ali ona se uvredila, hladno me je odbila i rekla da žuri. Otišla je brzo, a miris sam joj izgubio već posle nekoliko minuta. Razočaran i povređenog ponosa, reših da ipak iskoristim dan i sam uživam na Dunavu. Plivanje iscrpi i čoveka i psa, pa sam se opružio na zidiću čekajući da mi neko da malo hrane. Šetači na Keju su oduvek bili posebno darežljivi.

izgubljen-pas-novi-sad
Facebook / privatna arhiva

Tada su se pojavili oni. Njih dvojica. Prišli su mi, pomazili me, i izvadili frizbi. Uh, poludim kad vidim tu spravicu. Igrali su se mnom neko vreme i nisam ni primetio kad smo došli do njihovog automobila. Otvorili su zadnja vrata, baš kao što to Nikola čini i pozvali me unutra. Bio sam presrećan. Mislio sam da će me odbaciti kući gde ću konačno moći nešto da prezalogajim.

najpoznatiji-pas-u-novom-sadu
Facebook / privatna arhiva

Ušao sam u auto, a oni su zaćutali. Osetio sam nervozu, ali nisam mogao ni da pretpostavim šta smeraju sa mnom. Nakon nekog vremena shvatio sam da nismo ni blizu mog dvorišta i toplog kućnog ručka. Dugo su me vozili i činilo se da se saobraćaj i okolne zgrade proređuju. Mrak se spuštao, rasvete nije bilo.

Zaustavili su auto, otvorili mi vrata i vrlo grubo, ničim izazvano, me izvukli napolje. Vezali su mi neki lanac oko vrata i vukli me. Što sam se ja više opirao oni su bili grublji i jači. Boleo me je vrat, a srce je od straha htelo da pukne. Vikali su na mene. Počeo sam da lajem, ne bih li ih uplašio, ali nije vredelo, samo sam ih još više ljutio. Ušli smo u neko mračno i prostrano dvorište, u kojem se nalazila neobična, napola završena građevina i mnogo mašina i cigala okolo. Vezali su me za neki stub odmah pored kapije. Doneli su mi malo vode u nekom zarđalom lončetu i jednu staru, oglođanu kost. Gladan, prestravljen i umoran nadao sam se da je sve bio samo san. Jutro me je razuverilo. Opet su se pojavili, zacvileo sam, tražeći hranu i malo nežnosti. Bacali su na mene neke šipke, lupali kapijom, pokušavali da me uplaše. Vikali su, ali ništa ih nisam razumeo. Znam da su očekivali da nešto uradim i sve sam pokušao. Seo sam, skočio, zavcileo, okrenuo se na leđa… Ne, nisu odustajali. Ljutito su zalupili kapiju i otišli neostavivši mi ni najmanju koščicu.

nestao-pas-aleks-novi-sad
Facebook / privatna arhiva

Shvatio sam da sam u problemu i da, ako želim da preživim, moram da pronađem rešenje i oslobodim se. Oni nisu odustajali, ja sam cvileo i molio, ali nije bilo nade. Posle nekoliko najdužih dana u mom životu, ne znam kako, ali uspeo sam da se oslobim lanaca i provučem se kroz ogradu. Nisam znao kuda ću, a i snage mi je ponestajalo. Nisam jeo ništa danima, a posle one vode od prve večeri, drugu mi nisu ni sipali. Koliko god da sam se trudio, nisam uspeo da poližem vrat i bar malo ublažim nepodnošljiv bol. Čupajući se iz lanaca, napravio sam ozbiljnu povredu koja je mogla da me košta života.

Lutao sam celu noć i dan, prepušten sam sebi. Vidno smršao, dehidriran, gubio sam svest u nekoliko navrata. Baš tada su se, nekim čudom, pred mojim očima pojavjivali nasmejani Nikola i Marija. Tada sam ustajao i njuškao dalje. Bio sam blizu smrti, a plašio sam se za njih. Razočarao sam ih. Sve što sam želeo tog momenta bio je miris doma i njihov zagrljaj.

pronadjen-pas-alex-novi-sad
Facebook / privatna arhiva

Snage i nade je ponestajalo. Potpuno iscrpljen legao sam u neku travu i pomirio se da je ovaj život za mene završen. Drhtavica je polako prestala, srce mi je sve sporije kucalo. Ne znam koliko sam tu ležao, činilo se dugo.

Ja sam odustao, ali me moj njuh ni tada nije izdao. Učinilo mi se da osetim poznati miris i mislio sam da sam u raju. Nisam mogao da podignem glavu, ali miris je bivao sve jači i smogao sam snage da pogled usmerim ka mirisu. To je bila Marija. Trčala je ka meni u neverici. Plakala je i grlila me. Stvorili su se neki ljudi okolo. Svi su plakali. Toliko sam se loše osećao da nisam mogao da pokažem sreću koja me je obuzela. Spasen sam.

Moja porodica nije odustala od mene. Besomučno su tragali za mnom, pokrenuli čitavu kampanju po gradu i na Internetu. Uspeli su da me spasu. Odveli su me kući, pa kod veterinara. Nahranili su me, dali mi vode i brinuli o meni dok se nisam oporavio. Moj dom je njihov zagrljaj, a oni kao da su to znali. Često su me grlili. Posle kraćeg vremena ponovo sam bio onaj stari. Noću bih se uvukao u njihov krevet, komiran bih pao sa istog i probudio ih. Oni bi me (kao) grdili i tako u krug.

Marija-NIkola-Aleks-Novi-Sad
Facebook / privatna arhiva

Ja sam njihov prvi pas, ime su mi dali po mom dalekom rođaku iz serije “Metla bez drške”, voleli su me i pružili mi dom i bezbrižnost. Osim toga, čujem i da sam naočit. Marija me često fotografiše i kaže da sam najlepši na svetu. Pretvorila me je u modela. Imam svoje dvorište, ali i mesto u njihovom krevetu. Ja sam bio najsrećniji pas na svetu, a da toga nisam ni bio svestan. Sada znam. Život je čudo, to potpisujem. Čuvajte svoju porodicu i brinite o mojim “rođacima”, jer ste vi za njih sve. Na kraju, podsetiću vas da pas jeste čovekov najbolji prijatelj, ali ću dodati i to da ne zaslužuju svi da se čovekom nazivaju.

Advertisement

4 Komentari

  1. Добро је испало.Видим и код правог ветеринара је био,позната ми станица,прави стручњаци.

  2. Kako mi je drago da su ga našli……..priča je da se slediš, slediš….Ali on je kući, divno, divno

  3. jako mi je drago što je nađen, tj izbačen je u Šangaju, pored prihvatilišta, ali ne razumem baš ovaj tekst i zašto je Aleks heroj…

Ostavite komentar