U potrazi za zanimljivim pričama put me je odveo u Mošorin, selo u blizini Novog Sada. Naime, u svrhe skupljanja informacija za priču o zemljanoj arhitekturi, otišla sam na „lice mesta“, i to na dan kada na staroj kući skida krov i priprema za postavljanje novog.

Advertisement

Sa sigurnošću mogu da kažem da sam jedna od retkih novinarki koja je informacije prikupljala na krovu kuće stare više od jednog veka. Dok nosim crep i hodam po nosećim gredama, za svaki slučaj, ipak je tu najstabilnije.

Izvor: Dragana Kojičić
Izvor: Dragana Kojičić

Susret je ugovoren vrlo lako i uz pomoć ljubaznog Vinka, stigla sam na odredište. Vinko takođe ima kuće rađene od zemlje, a Draganu je upoznao sasvim slučajno, te se zainteresovao da nauči kako svoje kuće da obnovi na tradicionalan način. Raznolika družina koja me je sačekala na tremu velike kuće, u jeku radova, iznenađujuće brzo se navikla na moje prisustvo i nastavila sa radom, gde svako ima svoje zaduženje. Da li ste znali kako se skida krov? Ako ste poput mene, mislili da sigurno postoji neki način koji ne uključuje skidanje crep po crep, varate se. Krov se upravo tako skida, jedan po jedan. Međutim, okupljeni oko ideje u vezi sa obnovom stare kuće na tradicionalni način i stvaranjem Centra za zemljanu arhitekturu, ne vide u tome ništa teško. Trideset stepeni na krovu kuće je potpuno u redu, uslovi su super, „zamisli da pada kiša”.

Celokupni duh uživanja u druženju i radu, preneo se nekako i na najmlađeg člana ekipe, tromesečne bebe Jug Petra, koji je uživao u kolicima, a o kome se brinula baka Sneža, dok je istovremeno pravila švedski kolač od jabuka, javljala se na telefon, kuvala kafe i meni davala podatke u improvizovanoj letnjoj kuhinji. Kakav multitasking na delu. U nadi da ću nekako uspeti da pohvatam imena i spojim lik i delo od prisutnih, uz kafu krenuh da se diskretno raspitujem ko je ko, ko šta radi, ko je odakle, za šta je zadužen, ko je koga doveo, ko je čiji muž. Nebojša kum, Vlada koji je tog dana kuvar, koji neumorno celog dana pravi neki ručak, neki kolač, traži neki kupus, zatim “drvena” ekipa – Toni simpatični Italijan, njegova žena zlatnih ruku Gorjana koja restaurira drvene objekte u kući, tako da izgledaju kao da ni dan nije prošao od kada su prvi put postavljeni, njihov kolega Tibor, koji se takođe bavi drvetom i kako čujem, kuva najbolju kafu. Toni se zbog Gorjane iz predivne Italije preselio u Zrenjanin, čime ostajem pomalo zatečena. Katarina, ljubazna arhitektica iz Hrvatske, Vinko kome ne smeta da bleji na krovu, i da li sam nekog zaboravila? Nekoliko komšija koji upadaju u dvorište, čiju funkciju baš i nisam shvatila.

kuca_mosorin
Privatna arhiva

Odlučivši da ne smetam i da moje praćenje glavnih aktera priče – Dragane i njenog muža Bojana Kojičića, napravim malo manje upadljivim, prihvatila sam se posla. Neka skalamerija kojoj ne znam ime (možda skela) bila je prislonjena uz zid u visini krova, a tročlani mehanizam odlično je funkcionisao. Jedna osoba skine crep (direktno sa krova), na dasci ga, poput tobogana spusti kolegi, a treća osoba u sigurnosti celih stopala na zemlji, isto preko improvizovanog tobogana prihvati i pakuje u kolica. To se posle vozi u hlad ispod neke voćke, tu u dvorištu. U nadi da ne smetam i da se zapravo napravim korisna, prihvatala sam crep i pamtila informcije o celoj priči od Draganinog muža Bojana. Srećom po mene, pričljivom kakav je, nije trebalo mnogo zapitkivanja, pa je sam pričao mnogobrojne anegdote od početka oživljavanja te stare kuće. Da je bio neki ćutljiviji, nisam sigurna da bih uspela da koncentrišem na pitanja, dok se istovremeno trudim da niko ne primeti koliko imam traljave ruke kojima ispadaju i pravilni predmeti, a kamoli stari crep. I da, sunce koje neumorno prži ramena i zadnju stranu vrata. Međutim, niko se ne žali, pa i ja ubrzo zaboravih, da moja subota inače ne izgleda baš tako, i u celokupnoj radnoj i prijateljskoj atmosferi, nekako uspedoh da ne slomim ni jedan crep, niti da povredim samu sebe ozbiljnije.

Nastavak na sledećoj strani>

Advertisement

Ostavite komentar