Hot line centre lako ćete dobiti ako ih zovete. Ako odlučite da lično odete, to će već biti malo teže. Gotovo je nemoguće otkriti gde se nalaze improvizovani dispečerski hot line centri. Uglavnom se radi o stanovima, a ukoliko se neko od komšija zapita šta toliko žena radi u jednom stanu, zaposlene im kažu da je to još jedan call centar za prodaju jastuka od aloje.

Advertisement

U jedan ovakav centar u Novom Sadu, dolazim sama, ovog puta bez fotografa. Devojke mi dozvoljavaju da slušam, ali bez snimanja. Njih 4 sede u foteljama, u trenerkama, sa velikim šoljama kafe, grickalicama i telefonom u rukama. U noćnoj smeni, od 23 sata ima najviše posla. Ovo je samo jedan od stanova gde se primaju pozivi. Organizovani su tako da nema više od 5 devojaka, kako ne bi privlačili pažnju.

Telefoni zvone, i Biljana Z. podiže svoju slušalicu. Ovim poslom bavi se skoro godinu dana. Došla je na preporuku drugarice, koja radi dosta duže. Plata zavisi od broja sati koje provede na telefonu. Neki pozivi traju po 5 minuta, dok ima i onih koji potraju i više od 3 sata.

– Uvek ima poziva. Ima ljudi koji zovu redovno, svako veče. Često slušam tužne detalje iz njihovog bračnog života ili o problemima na poslu. Uglavnom se radi o usamljenim ljudima, tako da je nekad potrebno da samo saosećajno kažem reč, dve, i da razgovor teče unedogled – kaže Biljana.

Radno vreme je fleksibilno, nema pravila o oblačenju za posao, a svaka devojka ima samo jedan zadatak: odugovlačiti razgovor. Minut se naplaćuje 125 dinara, pa tako mnogi završe sa telefonskim računom preko 10.000 dinara.

Slušam razgovor Biljane sa jednim Vranjancem. Njemu se žuri, jer zna da je poziv skup i da je svaki minut bitan. Na sve načine pokušava da dobije Biljanin privatni broj, raspituje se za njeno ime i pita je odakle je. Kaže, pare nisu problem, radi u Švajcarskoj, vodiće je na večeru i na more u Budvu, samo da mu da broj da ne troši kredit. Veštom pričom, Biljana uspeva da ga zadrži na telefonu pola sata.

hotline-cover

– To se dešava veoma često. Ljudi su naivni. Telefoni su ponekad zaista usijani, a muškarci se ponašaju kao tetrebi u parenju. Žele da čuju samo jedno: da, želim da se upoznam s tobom, naćićemo se tu i tu. Ali do toga nikad ne dođe – kaže Biljana.

Muškarci čije su seksualne fantazije, frustracije, fetiš, dosada, radoznalost i usamljenost izazivali potrebu da zovu ovakve brojeve, lako izgube orijentaciju u vremenu, a to ih na kraju meseca skupo košta. Što se tiče devojaka, one su često i terapeuti i neka vrsta prijatelja i podrške. Ima i poneka smešna situacija, u kojima klijent zahteva da nekoliko devojaka učestvuje u razgovoru, pa nastaje prava mala predstava u kojoj devojke najčešće jedva uspevaju da ne prasnu u smeh.

Smena traje do 6 ujutru kada i najvernije mušterije odustaju. Biljana tada sa svojim koleginicama odlazi kući, odspava, a zatim ide na drugi posao, gde niko ne zna šta ona radi. Među devojkama ima i studentkinja, ali i starijih žena koje su ostale bez posla. Od prijatelja i poznanika uglavnom kriju podatak da rade u jednom ovakvom call centru.

Nakon Vranjanca, Biljani ponovo zvoni telefon. Mimikom mi objašnjava da je zove redovna mušterija iz Požarevca. Poziv će verovatno potrajati. Nečujno izlazim iz stana na ulicu. Srećem prolaznika i pitam se: da li je on ikada zvao hot line?

Pročitajte više zanimljivih novosadskih vesti

 

Advertisement

Ostavite komentar