patrick_dooley_3
privatna arhiva

Ne volite svoj posao? E zamislite, niste jedini. Gomila ljudi svakodnevno kuka na svoj posao, ne voli, živi za vikend i slobodne dane, ali nekako su retki su oni koji stisnu zube i daju otkaz, bez prethodno rešenog poslovnog pitanja. Popularna psihologija i motivacioni govornici neumorno serviraju ljudima priče u fazonu dajte otkaz – čeka vas nešto bolje. Malo je teško to svariti, kad uzmeš u obzir da osoba koja ti to priča nema nikakve činjenice o tvom životu.

Još je teže ako živiš i radiš u konzervatinom okruženju, u zemljama u kojima si večito stranac, željan života i druženja sa vršnjacima. Kanađanin Patrik Duli (Patrick Dooley) je bio konsultant u kompanijama u Saudijskoj Arabiji i Bahreinu koje se bave organizovanjem praksi i programa za stručno usavršavanje i prekvalifikaciju  radnika. Prema njegovim rečima, zarada nije bila loša, a uz posao je puno i proputovao. Zvuči kao posao iz snova, zar ne? Pa, ne. U jednom trenutku mu je pukao film i dao je otkaz. Preselio se u Ukrajinu i sada provodi vreme u društvu mladih kojih planiraju budućnost u kojoj neće nikoga morati da podmite za pravilnu medicinsku negu i u kojoj je Putin konačno prestao da sanja vlažne snove o aneksiji nekih delova zemlje. Za Luftiku priča kako je to izgledalo.

Zdravo Patriče, da li možeš da se prisetiš kakav ti je bio život pre selidbe u Ukrajinu?

Duži period sam živeo u izrazito islamskom okruženju, što je u mom slučaju potpuno debilan izbor, jer sam apsolutno ravnodušan kada je reč o religiji. Odgajan sam kao katolik, ali sam religiozan bio jedino kada je Totenhemu trebao gol. Nije mi smetala drugačija kultura od one na koju sam navikao, koliko činjenica da nisam imao sa kim da se družim u tim konzervativnim zemljama. Ne postoje pabovi niti slična mesta za okupljanje mladih, ma o čemu pričam, gde sam ja bio, gotovo da nema ni trotoara. Većina ljudi sa zapada u tim zemljama su bili stariji od mene, i to čudna neka vrsta slomljenih ljudi, koji nisu mogli da pronađu pristojno zaposlenje u Evropi, ili su bili u ozbiljnim dugovima. Sve što sam ja hteo bilo je vidim kakav je život u nekoj drugoj državi nakon što sam završio studije.

patrick_dooley_2
privatna arhiva

A onda, šta je pošlo po zlu?

Onda je došao novi šef. Užasno debeli muškarac kojim je imao naviku da glasno priča o svojim seksualnim iskusvima, naročito o trojkama koje je imao na Filipinima. Stvarno to nisam mogao da podnesem. Polako je počeo da smanjuje priviligije koje je moj posao stručnog konsultanta imao i čak pretio da će mi ukinuti poslovnu vizu. U tom trenutku, nemajući gde da trošim pare, imao sam dovoljno ušteđenog novca i više taj posao nisam video kao dugoročno rešenje za normalan život.

I kako si završio u Ukrajini?

Kad sam dao otkaz, ponudili su mi da mi srede let za bilo koju destinaciju. Stvarno nisam znao šta ću sa životom, mislio sam da idem u Tbilisi, ili u Istanbul, a i Kijev mi se iz nekog razloga motao po glavi. Pogledao sam letove i video sam da je let do Kijeva najkraći, a uz to od ranijeg poslovnog puta tamo sam poznavao neke ljude. U tom trenutku, sve što mi je trebalo bilo je da odem odatle, da ne potrošim puno para i da vidim bar jedno poznato lice. Pošto ne volim da letim, odlučio sam se za Kijev. Sad kad se setim, vidim da je to jedna potpuno iracionalna odluka, ali je tad nekako imalo smisla.

Advertisement

Ostavite komentar