Novosađanka Tamara Miličević je uspešna manekenka u Parizu. Njen put od Novog Sada do prestonice mode nije bio lak. Ona se u jednom momentu odlučila da sa svojim momkom sedne u avion i otputuje u Pariz, nađe stan i krene u potragu za agencijom, bez ikakve preporuke. Za Luftku otkriva kao je biti Novosađanka u srcu Pariza i zbog čega ju je verenik zaprosio u Novom Sadu, a ne ispred Ajfelovog tornja.
Dan jednog modela u Parizu je poprilično radan i pun obaveza. Uvek ustajem rano, doručkujem, spremam se i krećem na kastinge. U toku dana obično imam toliko kastinga da mi ispune ceo dan, nekad i pored kastinga imam i neki shooting ili revije, a nekad po ceo dan radim showroom-ove ili editorijale. Svaki deo dana je isplaniran i uvek imam neke obaveze. Uglavnom mi se radni dan završava u večernjim satima, tada se vratim u svoj stan, večeram, spremim sve za sutrašnji dan i legnem da odmaram. Desi se i da imam slobodan dan, a to je vikendom i tada se posvećujem sebi ili idem u šetnju, kupovinu i provodim vreme sa svojom voljenom osobom. Posao modela u suštini nije ni malo lak. Stalno smo na nogama, samo negde jurimo, žurimo, kasnimo i radimo. Najteže mi pada to što kod Francuza ništa nije na vreme i sve uvek mora da se čeka i uvek neko kasni. Ja volim da sam svuda na vreme i ne volim kad neko kasni. Najlepši trenuci mog rada su kada završim posao zadovoljna, kada su svi zadovoljni mojim radom, kada na kraju svega vidim slike ili snimke i kada shvatim da je vredelo truda i rada.
Pariz i Novi Sad se razilikuju mnogo, a sličnosti skoro da i nema. Pariz je veliki grad pun znamenitosti, zgrada i mesta, a svako od njih ima svoju priču, tu je i mnogo lepih i nestvarnih građevina kao što su Ajfelov toranj, muzej Louvre, Noter Dame, Montmartre… Ljudi ovde samo žure i svi su i nekom poslu i obavezama. Novi Sad je sa druge strane mali grad ispunjen nekom vrstom harmonije i mira, sve je nekako sporije i opuštenije. Zato svi moji prijatelji iz Pariza, koji su bar jednom bili u Novom Sadu željno iščekuju da ga opet posete, jer kažu da je život u Novom Sadu drugačiji i lepši.
Kada sam u Parizu, najviše mi nedostaju porodica i prijatelji. Nedostaje mi to da sam u svakom trenutku slobodna da nemam toliko obaveza, da mogu časkom da skoknem do centra ili da neko od mojih prijatelja skokne do mene na kafu, druženje, razgovor… Ja sam jako vezana za Novi Sad i ljude koji me u njemu okružuju i sve mi to brzo zafali.
Očekivala sam pitanje kako to da me je verenik zaprosio u Novom Sadu, a ne u Parizu. Prosidba je bila u Novom Sadu jer je to naš grad, tu smo se upoznali, tu živimo i tu planiramo da osnujemo svoju porodicu. Za nas je to veliki i značajan događaj, pa je moj verenik je želeo da podelimo taj trenutak sa svojim najmilijima koji su uvek tu uz nas i u dobru i zlu, koji sa nama dele sreću i tugu i koji su nam velika podrška kroz život. I ja im se sada još jednom zahvaljujem na svemu što su mi pružili i što mi pružaju, kao i na prelepo organizovanoj večeri u znak moje veridbe.
Više o Tamari Miličević pročitajte OVDE
Dodaj komentar