Intervju Srđan Vorgić, bend Inspiracija
Sinonim za dobar provod, žurku i energičan nastup, bend Inspiracija, čini petorica momaka koji zajedno čine inspiraciju za dobar provod po celoj Srbiji, a i šire. Nedavno je portal Luftika proslavio prvi rođendan, a za više nego dobru atmosferu bili su zaslužni upravo oni. Inspiraciju čine Željko Tubić koji svira bubnjeve, Nemanja Kljajić na gitari, Vlatko Popović sa klavijaturama, Miloš Grozdanovski koji svira bas gitaru, i pevač Srđan Vorgić. Snimili su pesmu Milimetar tvoje kože sa pevačicom Milenom Ćeranić, koju je do sada pogledalo preko 3 miliona ljudi. U nadi da ćemo vam malo približiti ovaj sjajan bend, razgovarali smo sa pevačem, Novosađaninom Srđanom Vorgićem o njihovim počecima, planovima i muzici uopšte.
Kako je nastao bend Inspiracija?
-Bend Inspiracija zapravo kreće od 2001. godine, ali smo smo se tada zvali Velika muzička katastrofa (VMK). Tada smo bili u srednjoj školi, i svirali smo neke priredbe, a prva svirka bila u Lunin centru. Tako smo se zabavljali sve do jednog momenta dok se nismo malo uozbiljili. Željko i jedan Rale koji je zaslužan za ime Inspiracija, koji je tada bio u bendu, su išli sa mnom u razred. Rale je došao jedan dan, kasni na čas i kaže sanjao sam, sanjao sam bilborde inspiracija i plakate po gradu… Onda smo ispunili čoveku san, promenili ime i počeli pravimo nešto malo ozbiljnije. Krenule su svirkice po gradu, prvo pola-pola, strana i domaća muzika, više rok i onda vremenom kako smo rasli tako smo i menjali žanrove. Nismo odmah išli za onim što donosi pare jer je tada bila neka druga klima i tad si mogao da se zabavljaš i uz Tonija Cetinskog i Dina Dvornika i da piješ i da napraviš gužvu. Tada smo se popeli gore u Đardino, to je bilo neka prekretnica kod nas, tu smo bili dve i po godine, ti si ponedeljkom gubio sto za četvrtak i bilo je super.
Kako si ti ušao u muziku?
-Ja sam muzički neobrazovan, kao klinac sam svirao gitaru kod privatnog profesora, to me tata zeznuo, pričao mi da je profesor pravio pesme Bajagi, i Kemalu Montenu, pa sam sedam godina učio klasiku. Ja u pubertetu tad, hoću da sviram rokenrol za devojčice i na kraju sam im svirao Za Elizu (smeh). Onda smo se okupili u bend, pa smo onda pevali zajedno, profesori su mi bili članovi benda pa smo se usput ispravljali. Posle sam išao na još neka vežbanja, na dopevavanje, gde sam išao na časove zbog disanja i još neke tehnike i to je to.
Svirate po celoj Srbiji i po regionu. Da li se pre nastupa u nekom gradu pripremate, menjate repertoar ili slično?
-Mi nikad nismo isključivi, nemamo tu veličinu da kažemo da e samo to sviramo, a vi kako hoćete. Volim da sa menadžerima i sa gazdama lokala sednem da se raspitam koja populacija dolazi tu, a uz to se i raspitam kod prijatelja iz tog grada. Tako dobijam informacije gde se šta svira, jer negde ljudi više vole zabavnu muziku, negde narodnu, negde praviš kombinacije, pojačaš neke pesme, a izbaciš druge, volimo da se pripremimo da ljudima bude zabavno kad mi sviramo u njihovom gradu… Što se našeg repertoara tiče, imamo svašta, ali se držimo malo urbanijeg fazona i nekog modernijeg zvuka jer nam to više leži. Bend i instrumenti su takvi da ne može da zvuči loše i jeftino.
Šta vam je najlepše na nastupima?
-Najlepše je kad su ljudi nasmejani, kad ih ima puno i kad pevaju sa nama. Na aplauze smo se odvikli davnih dana, to sad nije u fazonu (smeh). Ono što nas diže i što mislim da svaki bend diže koji voli to što radi a nije primoran, jeste ta gužva i zabava i kad imaš prostora na bini da možeš da prezentuješ tu svoju energiju i svoje znanje, upravo to je najbolje od svega. Sve ostalo je plus više, na primer lepo je kad te dočekaju kao muzičara, kad se opode sa tebi sa poštovanjem i kad se poštuje dogovar. Mi se isto trudimo da sve bude kako je dogovoreno, naročito vreme dolaska. Dešava se da mi menadžer i gazda stalno ponavljaju u koje vreme treba da dođemo, pa onda shvatim sa kakvim ljudima se inače radi. Kod nas toga nema, posao je posao, poštujemo jedni druge i dogovore.
Dodaj komentar