Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesen na keju pod mojim prozorima, 
duž dugih pepeljastih pločnika zatrpanim lišćem. 
Prva pomisao mi je bila da izvadim kartu za “Panonija ekspres”i – pobegnem. 
U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. 

Trg nekad i sad

novi-sad-nekad-sad-trg
Milenko Stanković
Advertisement

Činim to što se svakog novembra kao po nekom smušenom pravilu zaljubljujem u stari most pod Tvrđavom, 
u lavirint krivudavih sokašića oko Matice srpske i Temerinske pijace,
u dva prozebla labuda koji kašljucaju u jezeru u Dunavskom parku, u jednu violinu kod “Marosa” ili dve violine kod “Stolca” – i što bespomoćnije prirastam za ove ulice, za ovu
užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja 
na
bulevaru i za šarenilo izloga koji krupnim četvrtastim očima zure
u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.

Još fotografija na sledećoj strani

Advertisement

Ostavite komentar