Intervju: Vojislav Malešev, Sofija Stanić

Bračni par Vojislav Malešev i Sofija Stanić su čitav život posvetili muzici. Već dugo zajedno pevaju u operskom horu Srpskog narodnog pozorišta. Vojislavu će sledeće godine biti dvadeseti jubilej pevanja u SNP-u, a Sofija u aprilu slavi petnaesti. Osim toga, zajedno sarađuju i u bendu Drum n zez, a Vojislav je publici poznat i kao dj i kao frontmen još jednog benda (Killo Killo banda). Sa njima smo razgovali o njihovom angažovanju u operi SNP-a, zajedničkom poslu i značaju muzike za ljude.

Advertisement

Zašto ste izabrali da se bavite operskim pevanjem pored ostalih vrsta?

Sofija: Jako sam želela da se bavim pevanjem, iako sam studirala matematiku, ali sam se uvek amaterski bavila horskim pevanjem. SNP je jedini profesionalni ansambl u kojem možeš da se zaposliš. Iako sam bila zainteresovana za koncertno pevanje, tada je opera bila jedina opcija, pa sam odatle krenula. Onda sam zavolela operu, i sada uživam na sceni.

Vojislav: U nekoj opštoj beznadežosti i lutanju dobio sam od majke savet da se isprobam u operskom horu, pošto sam pre pevao u više amaterskih. Nisam mogao sebe da zamislim na konvencionalnom poslu gde bih radio osam sati dnevno. Uz to, voleo sam i ostale muzičke pravce, tako da sam poslušao majku i ispostavilo se da je pogodila šta mi treba.

Šta izdvaja operskog pevača od pop pevača?

Sofija: Neki pop pevači su posvećeniji i glasu i tehnici i izrazu od drugih, koji je što se tiče umetničke vrednosti i najvažniji, a onda se oni ne razlikuju toliko od operskog pevača. Jedino što je kod operskog pevača tehnika pevanja apsolutna kategorija. Ne mogu ja da izmišljam kako ću pevati, nego se zna kako koji mišić treba da bude postavljen. Takođe, lični izraz horskog pevača mnogo zavisi od dirigenta, dakle nemamo slobodu da se izražavamo kako mi mislimo da bi trebalo, nego je bitno pratiti ono što dirigent kaže.

Vojislav: Operski pevač mora da glumi nešto što nije, a pop pevač glumi sebe, glumi šta bi on hteo da bude. Operski pevač ima zadatak u kakvu ulogu treba da uđe, da li je on neki besni kralj ili je ostavljeni ljubavnik. Opera je kad u isto vreme gledaš film, čitaš knjigu i slušaš jako dobro klasično delo.

Koliko vežbate pred premijerno izvođenje i kako izgleda priprema jedne opere?

Sofija: Zavisi od kompleksnosti samog dela, ali treba mnogo vežbe, sigurno četiri, pet meseci. Pre glavnih i generalnih proba sve se mora naučiti napamet. Možda neko ko se ne bavi muzikom nije svestan da je bitno da sve bude u određenom trenutku i na određeni način, ali u operi u jednom trenutku može istovremeno da muzicira i do 150 muzičara. Na primer, pre izvođenja kratkih deonica od po dve, tri reči, inače ih zovemo ćevapi, a kojih može da bude po 200, 300, moramo da znamo koji će instrument pre toga odsvirati ton. Nakon toga slede režijske probe, koje mogu da traju mesec dana, pa onda sa orkestrom. Svi ansambli imaju zajedno te scensko-orkestarske probe, pa tek onda slede glavne probe. Ako se neko zbuni i ne otpeva šta treba, prošlo je vreme, ne može se ispraviti. Baš zato i operski šaptač ne može da čeka da se neko zbuni jer ako se pevač zbunio, već je kasno, vreme za te note je već prošle. On mora sve vreme sekund unapred da govori tekst.

Da li vežbate kod kuće i kako komšije reaguju?

Sofija: Kada treba da se spremi nešto novo onda vežbamo, a komšije se još nisu bunile. Meni su se u prošlom stanu bunili, ali ovi ovde se ne bune, ovi su nam super sad.

Vojsilav: Mislim da su naša deca glasnija od naših vežbanja, u svakom slučaju, tako da kad mi vežbamo onda je komšijama super.

Šta vam je generalno najteže u operi za izvođenje ili pripremu?

Sofija: Teško je kad moraš da stojiš i sve vreme da se smešiš sa debelom perikom i u krinolini koja te steže i u visokim štiklama. Kaplje ti znoj i nije ti baš lako, naročito u proleće i leto. Imam utisak da se leti igraju predstave sa najviše garderobe, imamo Eru s onga svijeta gde nosimo gunjeve, sa šubarama na 40 stepeni.

Vojislav: Najteža su možda ponavljanja po hiljaditi put. Na primer, sedamdeseti put pevam operu Nabuko i ne mogu uvek sa istim žarom, a moram pošto publika koja je došla možda prvi put gleda. Međutim, možda je najteže zapravo kada dođeš na scenu, a izvođača ima više nego ljudi u publici.

Jeste li imali neko naročito neprijatno iskustvo koje ćete pamtiti?

Sofija: Danas mi je to smešno, ali kad sam prvi put pevala Nabuka bila sam se tek priključila horu. Sedela sam blizu publike u nekoj haljini robinje, a spadale su mi sandale. Postoji jedan momenat muzički prepoznatljiv kada svi naglo ustanu i pobegnu, a ja nisam mogla da ustanem jer sam sedela na haljini, tako da sam ostala jadna sama ispred orkestra, nisam mogla da ustanem pa mi ostala sandala…. Bilo je pehova tog tipa, ali ništa posebno strašno.

Vojislav: Traumatično nisam imao ništa, samo smešnih je bilo, mi u muškom delu hora često pripremamo jedni drugima zvrčke. Sećam se kad se priključio Violinisti na krovu, gde deo kostima podrazumeva prsluke sa resama, kolege su mi vezale dve kante na te rese i onda kada sam ustao i krenuo, imao sam te kante koje lupaju sa strane, a da nisam ni primetio.

Šta vam je najdraže angažovanje do sada?

Sofija: I dalje pamtim Verdijevu operu Magbet od koje je prošlo više od deset godina. To je najkompletnija produkcija koju je pozorište imalo od kad ja radim. Ponosna sam i na operu Mileva, to je jedna od značajnijh produkcija, jer je to delo kompozitorke koja živi i radi u Njujorku, a inače potiče odavde isto kao i Mileva Ajnštajn. To bih izdvojila zbog moderne i muzike i produkcije, mada gotovo da ne postoji neka predstava koju bih skinula sa repertoara.

Vojislav: Najdraže mi je što sam osvojio koleginicu. I pored ostalih šarmantnih kolega ja sam uspeo da osvojim najlepšu. Nju ću isto pamtiti do kraja života.

Za vas kao bračni par kako izgleda raditi zajedno?

Sofija: Mi smo prvo radili zajedno u horu, pa ja sam se uključila u Drum n zez tek 2004, a muž i žena smo postali tek pet godina posle toga. Meni je super, čak u horskom ansamblu ima osam čisto horskih bračnih parova. Mnogo se ljubavi i dece rodilo u horu, skoro još jedan hor. Radi se o tome da nas vezuje ista lepa stvar i da imamo mnogo tema za razgovor, sličnog smo raspoloženja, doživljavamo iste stvari tokom dana, u isto vreme smo slobodni, često zajedno idemo na posao i vraćamo se.

Vojislav: Nema izmišljanja obaveza, sve se zna i nema varanja na poslu.. Puno faktora rizika je izuzeto. (smeh)

Koliko se razlikuju vaši muzički ukusi i ko pušta muziku kod kuće?

Sofija: Češće on pušta muziku, ali neću da se žalim, jako se poštuje šta ja tražim. Meni je baš teško ugoditi, ali on to ume. U poslednje vreme slušamo radio klasične muzike, a često slušamo i operu. Naša deca sa nama često slušaju klasičnu muziku, ne zato što želimo da vaspitamo zaljubljenike u klasičnu muziku nego zato što se to njima dopada. Oni tu muziku doživljavaju veoma prirodno, njima je to wow. Mislim da je vrednuju na pravi način i njima je ta muzika atraktivna, pa verujem da bi svi ljudi koji nisu navikli na klasičnu muziku, mogli da probaju, možda će im se svideti.

sofija_stanic_sa_decom
Privatna arhiva

Bavite se pevanjem u horu, a slobodno vreme popunjavate sviranjem u bendovima, radom kao dj, pisanjem pesama. Kada je reč o muzici, da li imate neke neispunjene želje ili muzički smer u kojem biste voleli da idete?

Vojislav: To će biti šansone i starogradske pesme, ali u novom ruhu, da kad se penzionišemo ona svira, prati me na klaviru, a ja pijem crno vino ili rakiju koju držim na njenom klaviru i izvodimo naše autorske numere, koje će prvo biti neke nove starogradske, pa će biti klasici.

Sofija: Mene isto to privlači, ne znam koliko mi leži, ali mi prija.

Vojislav: Možda se čak oprobamo i u dečijim pesma, ali tu se treba prilagoditi dečijem mozgu, što mi trenutno ne stižemo iako imamo dobar uvid u sve to zbog naše dece.

Nastavak na sledećoj strani >

Advertisement

1 komentar

  1. Divni mladi ljudi,divne kolege <3.Odlican tekst…u cilju priblizavanja scensko muzicke forme mladjoj publici, ideja je prava,osvezavajuca za najlepsu scensku iluziju,vremesnu a privlacnu damu ~ operu

Ostavite komentar