Mladi Kikinđanin Nikola Tepavac se posle jednogodišnjeg boravka u Americi vratio kući kao svetski prvak. Naime, on je zajedno sa dvoje kolega izumeo humanoidnu robotsku ruku za koje je Američko društvo mašinskih inžinjera proglasilo za najbolji izum u svetu. Trenutno studira mehanizaciju i konstrukciono mašinstvo na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Njegovi izumi se broje na desetine – neki su bili korisni, neki nisu. Osvajao je brojne nagrade i za svaki izum je sentimentalno vezan. Svira gitaru, a oprobao se i u glumi, mada misli da će se zadržati u nauci.

Koji je bio okidač da kreneš sa pravljenjem izuma?

Advertisement

– Mislim da je moj otac Stevan bio okidač za bavljenje tehnikom. Od malih nogu sam uvek smatrao zanimljivijim sve čime se on bavi u svojoj radionici, od bilo čega drugog. On je bio Elektrotehničar automatike i majstor koji je sve mogao popraviti. Njegov otac je bio jedan od najboljih automehaničara u svoje vreme. Slično je i sa majčine strane, jer je njen otac radio u livnici i isto tako je bio vrstan zanatlija.Tako da delom je i genetika zaslužna za mojom stalnom potragom za novim izumima.

Upoređuju te sa Teslom, šta kažeš na to?

– Meni je vrlo drago što me upoređuju sa Teslom, čak i inspirativno, baš iz razloga što je on veliki deo svog života posvetio, ne samo elektrotehnici već i mašinstvu, a ja se podjednako pronalazim u obe oblasti. Naravno, složićete se da nisam jedini,  već  da postoji mnogo talentovanih mladih ljudi koji se bave tehničkim naukama i oblastima u kojima ja, možda,  nisam napavio neki ozbiljniji iskorak. Stoga mislim da poređenje sa Teslom može da se primeni na sve talentovane mlade ljude, a ja se nadam da će jednog dana, uz veliki rad i trud, moje ime moći ponosno da stoji uz ime takvog velikana.

nikola-robot-kikinda-ftn
Foto: lični album

Na koji izum si najponosniji?

– Imao sam 13 godina i u našoj malenoj radionici sam sastavio prvu humanoidnu robotsku ruku uz pomoć garnišni za zavese, neke metalne ploče iz prese za štampu novina, slamčice za piće i gomile nekih nasumičnih delova iz igračaka. Uključio sam tu robotsku ruku po prvi put na kuhinjskom stolu i video kako sama ponavlja isti repetativni pokret – otvaranje i zatvaranje prstiju. Bio sam opčinjen njenim radom i gomilom ideja koje sam dobio u vezi njenog unapređenja. Veliki deo ideja koje su proistekle iz posmaranja te moje prve ruke u radu su završile u sklopu antropomorfne robotske ruke sa kojom sam, uz asistenciju svog tročlanog tima iz Amerike, osvojio prve mesto na svetskom takmičenju robotike ove godine u Bostonu. Bilo je samo pitanje pristupa tehnologiji, koju ovde nisam imao.

Godinu dana si studirao u Americi. Koji ti sistem više odgovara?

– Studenti u Americi uživaju neke pogonosti koje mi nemamo. Vrhunski opremljenje laboratorije za sve smerove, mogućnost studenta da aktivno učestvuju u nekim ozbiljnim istraživanjima, a da za to čak bude i plaćen. Zbog visokih školarina je prisutna velika ozbiljnost u toku studija. Ispitne rokove nemaju, već samo završnu nedelju ispita u toku koje polažu završne ispite svih predmeta jer su za vreme semestra imali bar po jedan test i domaći. U Srbiji se dosta napornije radi na savladavanju obilne teorije, a praktični rad zna da ispašta na račun opremljenosti institucija jer ne postoje finansije za sve. Moje mišljenje je da je lakše studirati u Srbiji zbog opuštene atmosfere i velike kolegijalnosti među studentima. Nažalost teško se pronalazi posao zbog stanja države, ali mislim da bi mogli iskoristiti jedan američki način dolaska do posla. Tamo na većini fakulteta, bar jednom mesečno dolaze predstavnici kompanija u potrazi za budućim radnicima. Meni lepše studirati u Srbiji zbog društvenog života i besplatnog studiranja, ali što se tiče naprednijih i razvijenijih uslova logično je odabrati razvijeniju zemlju.

humanoid-ruka-amerika
Foto: lični album

Kinezi štampaju cele zgrade u 3D štampačima, kako je to moguće?

– Najkraći odgvor bi bio: nauka, ali to nije onda zanimljivo. Na početku, moram napomenuti, da se kineski proces 3D štampanja kuće dosta razlikuje od 3D štampača na kojima sam ja radio zbog drugačijeg procesa štampe i potpuno drugačijih materijala i mašine. Kuće nisu buvkalno iz jednog dela i materijala, kao što može biti slučaj sa 3D štampačima u laboratoriji robotike, već se pojedini delovi rade na tim njihovim štampačima, dok klasični delovi poput vrata, okvira prozora, stakla i slično se samo ugrađuju naknadno. Kuće su optorne i na požar, poplavu i koroziju, ili tako bar kažu, a materijali i delovi koje ipak izrade od tog njihovog „specijalnog poverljivog materijala” su toliko jaki da umeju izdržati jačinu zemljotresa jačine 9 na Rihterovoj skali. Očigledno je i logično da su u pitanju materijali koji su neuporedivo jači od plastičnih materijala koji se inače koristi na 3D štampačima male razmere, ali da je je sličan princip korišćen u izradu kuća.

Da li će biti potrebna klasična industrija kad će i automobili i avioni moći da izlaze iz tih štampača?

– Mislim da nije realno očekivati da će jednog dana sve samo od sebe da se napravi. Možda će usled razvitka 3D štampe biti ubrzani neki procesi manufakture, ali uvek će biti potrebe za čovekom u industriji, a i sam materijal proizveden 3D štampom ima svoja ograničenja. Neke poslove najbolje obavlja čovek i pokušaj menjanja čoveka sa mašinom bi bio nemoguć ili isuviše skup da bi se isplatilo. Moramo imati na umu da je novac onaj koji određuje šta će se menjati u industriji, a ne uvek tehnologija. U svakom slučaju nas u budućnosti očekuje mnogo brža proizvodnja, ali ne i potpuno samostalna.

humanoid-ruka-amerika-nikola
Foto: lični album

Šta Srbija treba da uradi i uhvati se u to kolo?

– Srbija treba da dozvoli mladim ljudima, sa novim, svežim, načinom razmišljanja da je vodi u budućnost. Mislim da je to izuzetno jasno i da je to jedini način da se država razvije do takvih razmera da ljudi počnu da dolaze, a ne da odlaze. Kakvu god tehnologiju da osmislimo ili stvorimo, ne može promenuti činjenicu da ako se našim naučnicima nastave uskraćivati mogućnosti za rad i plasiranje tehnologije zbog nečijeg ličnog interesa, bilo finansijksog ili političkog, onda slobodno možemo da se vratimo u kameno doba. Bar ćemo imati „rijalti programe” u pastelu na zidove naših pećina i jeftiniju participaciju kod lokalnog vrača.

Koliko je tvoja generacija nadarena za visoku tehnologiju?

– Moja generacija je počela kada su krenuli prvi Windows računari da izlaze na tržište. Lako smo naučili da ih koristimo, a sada je skoro nezamislivo da neko mlad ne zna da koristi računar. Jednostavno toliko smo zavisni od tehnologije. Kako se pojavljuju sve mlađe generacije, njima će biti sve laške da savladaju pojavu nove tehnologije. Dostupnost infromacija zbog interneta je sada bez premca i vrlo lako može saznati sve što nas zanima. Mi smo praktično od rođenja u takvom okruženju da nam je sasvim prirodno da razmišljamo složenije i obavljamo složenije procese upravo zbog te tehnologije. Stoga nije ni sporno što se svake godine ponavljuje nešto novo i do sada neviđeno u svetu tehnike, jer su upravo mladi ljudi sazlužni za mnoge pronalaske. Moja generacije je sada studentskog uzrasta i to je uglavnom doba oko kojeg se javljaju pronalasci i ovladava složenijim znanjem. U tom smislu nama je visoka tehnologija samo deo svakodnevnice.

nikola-robot-izum
Foto: lični album

Vidiš li sebe u Srbiji za 10 godina?

– Moja najveća želja je da se bavim svojim istraživačkim radom u Srbiji u uslovima koji odgvaraju svetskom standardu. Naravno 10 godina je mali period da se takve promene dese ovde u Srbiji, ali ću ja sigurno biti tu da pokušam dati svoj doprinos boljem sutra.

Koliko je bitno razviti svest o proizvodnji izuma od recikliranih materijala?

– Ja sam svojim recikliranim robotima želeo pokazati da čak i visoka tehnologija može da se napravi od recikliranih materijala. Narvno, ne možemo baš sve da recikliramo, ali mnogo stvari možemo. Zamislimo prirodu oko nas kao našu spavaću sobu, a kupatilo kao reku. Zar bi smo želeli da nam neko ostavi svoje smeće ispod kreveta, a da zube peremo hemijski kontaminiranom vodom? Ne moraju to biti roboti od recikliranih materijala, nego bilo šta. Najčešće sitnice su one kojima najviše zagađujemo. Važno je samo da recikliramo. Biće nam jeftinije, čistije i zdravije.

Advertisement

Ostavite komentar