Samostalna izložba Nataše Teofilović, koja istražuje dvadesetogodišnji period njenog rada, otvara se u petak 6. maja u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Izložbu otvara Ivan Stanić, kustos beogradskog Muzeja nauke i tehnike, inicijator i kustos Festivala S.U.T.R.A.

Advertisement

Izložba obuhvata, pored radova iz oblasti digitalne umetnosti, po kojima je umetnica poznata široj javnosti, i radove iz drugih umetničkih disciplina: video, dokumentarni video, performansi i umetničke akcije, crteži, fotografije, objekti, instalacije, ambijenti. Kao dobitnica značajnih svetskih nagrada iz oblasti digitalne umetnosti, prvi put ima priliku da u Srbiji, na jednom mestu i sveobuhvatno prikaže  svoja istraživanja u oblasti digitalne animacije, grafike i fotografije.

Na relativističkoj i fleksibilnoj poziciji umetnosti Nataša Teofilović gradi svoju ličnu umetničku strategiju u kojoj prvobitna ideja i sam proces rada imaju odlučujuću ulogu. Krećući se u proširenom polju umetnosti, svoj diskurs je izgradila na uzajamnim odnosima umetnosti, nauke i tehnologije, intimno-javnog i regionalno-univerzalnog, baveći se pitanjima identiteta, rodnosti, otuđenosti, usamljenosti, prijateljstva, ličnih sloboda, etnoarheologije, geopolitike, memorije, prostora, virtuelnih i iluzionističkih paradigmi…

U umetničkim konceptima Nataše Teofilović, posebno u digitalnim animacijama, može se prepoznati njen lični umetnički rukopis u harmoničnom skladu emotivnog i racionalnog. Kroz ukrštanje racija i emocija ona gradi novu stvarnost u kojoj i figuracija i apstrakcija imaju podjednako mesto. Ono što je zajedničko njenim figurama (karakterima) i apstraktnim oblicima je kretanje u nedefinisanom prostoru praznine. Njihovo egzistiranje u virtuelnom svetu i, na prvi pogled, distanciranje od realnog sveta samo još više naglašava njihovu usamljenost, ali i želju za komunikacijom. Natašine figure svojim pokretima i radnjama definišu virtuelni prostor u kome se kreću, hodaju, trče, vežbaju, igraju, lebde… – one mu daju smisao i čulnost (s.h.e., one-for-tango, 1:1, belo i dr.). I ma koliko ih ekran u kome se kreću odvajao od spoljnog sveta one iz tog sveta realnosti upijaju pojedine elemente potčinjavajući ih svojoj potrebi za traženjem sopstvenog identiteta koji je uvek negde na granici realnog i virtuelnog.

Virtuelna slika koju stvara umetnica sasvim je drugačija od klasične slike i njene materijalnosti, u dijalogu stvarnog i zamišljenog ta slika predstavlja istinu kao i svako drugo umetničko delo. Ona je sastavljena od vidljivog (slika) i apstraktnog (brojevi, kodovi) i ne razlikuje original od kopije (kompjuter štiti njenu strukturu od svake namerne ili nenamerne izmene). Digitalne slike se doživljavaju sa više čula, ne samo vidom već i drugim čulnim organima, što pojačava mogućnost sugestije.

Svi likovi koji se kreću i žive u Natašinim prostorima praznine koncipirani su po modelu sopstvenog tela i lika, njenih karakterističnih pokreta i permanentnih radnji. To čini vezu umetnice sa tim likovima još snažnijom i iskrenijom. Život tih karaktera zavisi od same umetnice, njene volje da ih zadrži, promeni ili ugasi. Atmosfera intimnosti obavija te karaktere, koji svojim kretnjama, koloritom ili sfumatom, senčenjima i razlivanjima unose notu lirskog i poetskog u čitavu kompozicionu šemu pokretne slike.

Proslavite Dan Ratova zvezda u Gerila baru.

 

Advertisement

Ostavite komentar