Dragutin Savić je fotoreporter posebnog senzibiliteta. Ceo život je proveo fotografišući za brojne domaće i strane novinske kuće. Neke njegove fotografije su zavšile na plakatima i pločama Đorđa Balaševića i brojnih drugih muzičara. I Dragutinov sin Nemanja je takođe postao fotograf, i to velikog kalibra. Nemanjine foto reportaže sa pet kontinenata su inspiracija za mnoge fotografe. Ali vratimo se Dragutinu. Otkrio je Facebook nedavno, u šestoj deceniji života. Tu je pod nazivom Male NS priče počeo da objavljuje slike običnih i neobičnih ljudi, fotografije koje su nastajale decenijama i zabeležile zlatna i teška vremena. Ali tu su počeli i Savićevi problemi. Ovo je njegova priča.

Kako je psihijatrica ušla u moju kockastu glavu

Advertisement

Do pre tri meseca, kada sam otvorio fejsbuk PROFIL, bio sam potpuno normalan, ili sam bar tako mislio. Onda su počeli da se javljaju problemi. Dočekivao sam zore brojeći lajkove. Nikada zadovoljan. Patio zbog neuzvraćenih udvaranja, a profilni portret menjao svaki drugi dan. Kao potvrđeni narcis, ozbiljno sam razmišljao o angažmanu profesora Škrbića, da me uslika u ateljeu i podmladi u fotošopu. Ipak, umesto Škrbića, rešio sam da angažujem nekog psihijatra ili psihijatricu. Odlučio sam se za psihijatricu Jasnu Bjanko, zbog prezimena koje me je asociralo na neki nepostojeći mecosopran milanske Skale ili Metropoliten opere. Nisam pogrešio. Već prvog dana terapije bezbolno je ušla u moju kockastu glavu izvlačeći iz nje sve ono što se godinama taložilo. Priznavao sam joj intimu koju ni sebi nisam smeo da priznam. Osvestio sam se!

magla-u-novom-sadu
Novosadske magle: Dragutin Savić ©

Zakazali smo novi susret, i ja sam krenuo kući… Na izlaznim vratima, uhvatila me je za ruku i pogledala onim srnećim ocima: “Da ti još nešto kažem. Nema više lajkovanja po rodbinskoj, partijskoj, kumovskoj, komšijskoj i ne znam kakvoj liniji. Znači, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi boga istinitog.” Da, mislim se ja. Lako je njoj to da priča, kad nema svoj PROFIL. A kada ga otvori jednog dana pitaću je. Samo da ga otvori. Nema boga ni psihijatra koji će da me spreči da sve njeno što postavi ne tipkam redom. Sviđa mi se, sviđa mi se, sviđja mi se. Ma jako mi se sviđa! Možda do tada uvedu i takvu opciju. Jasna Bjanko.

Kćerka i osećaj stida

Moja kćerka Nevena je ušla u moj život ovako. Žena u porodilištu, a ja na basketu. Posle basketa, 4-5 zidarskih piva. Nisam žurio kući, kao što nisam brinuo ni o dolasku na svet mog prvog deteta. Žabaljka po majci i Čuruškinja po ocu, mislio sam, ne može nikako imati težak porođaj. O polu novorođenčeta nisam razmisljao, jer se podrazumevalo da može da bude samo muško. Porodilište se nije javljalo, pa sam bezbrižno legao, nimalo se ne opterećujući činjenicom da je moj tast u istom stanu, ne rekavši ni reči, samo bacio kašiku i napustio ručak kada su mu javili da je dobio i treću kćerku, moju ženu. Blaženo sam zaspao, ponavljajući ime jos nerođenog sina.

labudovi-dunavski-park-d-savic
Novosadska ljubav: Dragutin Savić ©

Probudila me je buka oko pola noći. “Devojčica, devojčica, devojčica”, vrištala je tašta. J.bala te ona, promumlao sam bunovan, plašeći se da i ja ne bacim kasiku, ali na drugi način, i završim u ovom krevetu. Ipak, sa lažnim osmehom sreće izašao sam u hodnik da čestitam i primim čestitke. Isti lažni osmeh ostao je i sutradan, kada sam sa buketom cveća otišao u porodilište. Prošle su godine, ali osećaj stida i danas imam.

Sin i osećaj ponosa

Moje drugo dete je sin Nemanja, i na njega sam veoma ponosan. Nikad mu to nisam rekao. A ovako je izgledao naš prvi susret. Jave mi iz zrenjaninskog porodilišta da sam dobio sina. U crvenom fići krenem mahnit i ponosan u grad u kojem sam i sam rođen. Blizu bolnice, svratim u kafanu Lokomotiva i odmah za šankom, iz zgloba, potegnem Rubinov vinjak. Jedan,pa drugi. nije ubilo nervozu. Samo mi se iznenada javila glad i potreba za nečim slatkim. Šećer. Jurim do kioska prekoputa i uzimam burek s jabukom (koliko god to bilo svetogrđe, jer burek je samo s mesom). Red je da se čovek malo počasti, mislim ja, pre nego vidi i preuzme naslednika.

tuzni-decak-s-tanjirom-d-savic
U tanjiru samo suza: Dragutin Savić ©

Izlazi supruga iz porodilišta, noseći korpu pokrivenu laganim pokrivačem. Zagonetni osmeh joj igra na usnama. Bez čestitanja, nestrpljivo skidam pokrivač s one korpe. Iz dubine stomaka i vinjak i burek s jabukom mi se vraćaju u usta, ostajem bez reči. “Hteo si sina, pa evo ti sin”. I dalje buljim u korpu i stvorenje u njemu. Pa šta je ovo, ljudi? Na šta ovo liči, pa je l’ se ovo neko šali? Je li ovo dete ili majmunče? Ali kada je to stvorenje sutradan zaplakalo i kada sam ga nežno uzeo u ruke, čvrsto sam odlučio: ipak je ovo moj sin, pa kakav god da je i šta god da je. Zadržaću ga!

>>>U NASTAVKU pročitajte o Savićevoj platonskoj ljubavi i druženju sa muzičarima>>>

Advertisement

Ostavite komentar