Bilo je to ubrzo nakon bombardovanja. U razrušenom Beogradu. Sasvim slučajno, kako to obično biva. Na jednoj velikoj raskrsnici srela sam čoveka čudnog lica. Zamišljenog, sa dubokim borama koje su poput kanjona parale tvrdu kožu sa svih strana. Ten mu je bio prašnjav, lice, ipak, čisto, neiskvareno.
Oboje smo čekali zeleno svetlo na semaforu.
Stiskao je u ruci izlizanu torbu, karo dezena, na točkiće. Iz nje su virile nekakve šipke, stari kišobran, rđavi lanac i točak od mini bicikla koji je, zapravo, bio prebačen preko nje. U drugoj ruci je držao najlonsku kesu sa nekoliko uramljenih jeftinih slika. Na jednoj od njih ljubili su se momak i devojka. Onako nevino. Kao sa bombonjere.
Bio je zguren. Delovalo je da ga boli svaka kost koja drži telo. Kada bi se ispravio imao bi skoro metar i osamdeset. Ovako, bio je za glavu niži. Na nogama je imao izjedene vojničke čizme. Ubacio je u njih krajeve uprljanih pantalona. Košulju je zakopčao do poslednjeg dugmeta, preko nje navukao sako od tvida. U rever je zadenuo nekoliko znački sa simbolima SFRJ, grba, goluba sa travkom u ustima, Sunca. Glavu je čuvao šeširom.
Upalilo se zeleno svetlo. Auta su se zaustavila, bio je red na nas.
Išla sam uz njega. Uz čoveka sa torbom na točkiće. Pregazili smo zebru i našli se na drugoj strani ulice.
„Mlada damo, da li biste bili ljubazni da mi pričuvate torbu dok kupim veknu hleba?“- obratio mi se čovek koga sam posmatrala.
„Nije problem. Čekam Vas.“
Vratio se sa hlebom i dve kifle. Jednu je pružio meni.
„Sanjam da napravim mašinu za povratak u prošlost“ – rekao je, tek tako, odgrizajući poveći komad suvog peciva. Susam je padao po kragni košulje.
„Svaki dan odlazim na obližnji buvljak i tražim stvari koje su mi potrebne da napravim vremeplov. I tako poslednjih godinu dana. Ostale su još sitnice. Nekoliko finalnih zahvata“, pričao je gotovo ushićeno, a opet dovoljno tiho da to ostane tajna koju niko osim nas ne bi trebalo da sazna.
„A u koju godinu želite da se vratite?“– osećala sam da mu je ovaj razgovor važan.
„U godinu kada sam prvi put dobio batine od oca, jer sam komšiji skinuo lanac s bicikla, u godinu kada sam prvi put poljubio svoju suprugu na jednoj klupi, ispod lipe i otišao kod nje na porodični ručak i slučajno prosuo supu njenom ocu u krilo. I hoću u onu godinu kada sam stigao u komandu u Sloveniji, kada sam na tuširanje čekao deset dana sa gnojavim žuljevima od tesnih vojničkih čizama. U godinu kada sam prvi put bio ostavljen i povređen. Pijan i pretučen. U godinu kada su mi roditelji rekli: Sine, ponosimo se tobom, ti si naš junak. Kada sam stopirao za Trst da bih kupio leviske i strastveno vodio ljubav na plaži, u pesku. Kada sam dobio sina, a on prvi zub. Kada sam organizovao mobu na kojoj se rodbina napila i zaspala na temelju. Kada sam saznao da supruga čeka drugo dete“ – ređao je moj slučajni poznanik godine. Lomile su ga i sreća i seta, naizmenično.
„Zar je sadašnjost toliko loša?“
„Teška je. Sve koje sam voleo su daleko. Na nebu ili drugom kontinentu. Sam sam. Još gore, usamljen. Plašim se da im nisam nikada rekao koliko ih volim, koliko mi znače. Bio sam namćor koji nije želeo da se prepusti emocijama. Nesposoban da ih pokaže, da zagrli, da sasluša, da kaže toplu reč, da bude tu kad zatreba. Kajem se. Puštao sam da mi život curi kroz prste, zajedno sa svima koje sam voleo. Sada sklapam nekakvu mašinu za povratak u prošlost da ispravim greške koje me izjedaju…“
Plakao je.
Hodala sam kraj njega, noseći u ruci njegovu najlon kesu.
Posle desetak minuta, rekao je da živi blizu, svega pedesetak metara dalje i da bi voleo da mi pokaže svoj vremeplov.
Stajali smo ispred garaže smeštene u dnu dvorišta.
U deset kvadratnih metara čovek čudnog lica uselio je svoju prošlost. Staru fotelju, dvosed i sto. Po zidovima su visili ramovi sa fotografijama roditelja, supruge i dece, iz porodilišta, sa letovanja, rođendana, mobe, vašara. U uglu garaže dečiji bicikl, na polici cipelice broj 23. Venčano odelo visilo je sa plafona, okačeno na srebrni lanac. Na drvenom ofingeru ženina haljina i pleteni šešir. Na stočiću prekrivenim majčinim miljeom gramofon, knjige Čehova i Puškina, tabakera i razglednica od sina iz daleke Kalifornije.
„Idi kući mlada damo i zagrli sve koje voliš. I reci im da ih voliš, makar kroz šapat. Nemoj da čekaš da zauvek odu. Nemoj da ti ovo što ti pričam bude smešno. Pažljivo ih slušaj, koliko god te njihove reči umarale ili remetile. I ne okreći glavu od njih. Na njihovu ružnu, reci im dve lepe reči. I ne rasipaj minute. Uživaj u svakom i kada je bolan i kada je lagodan. Vreme ne može da se vrati. Dani ne mogu da se vrate. Dobro znam da ne postoji mašina koja vraća u prošlost. Nema vremeplova. Nema reprize. Samo uspomene sa kojima živiš. Oslobodi ih osećaja kajanja“.
Dodaj komentar