Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija.
U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama…
Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…
Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo… Ući u nečiji život, otvoriti nekoga – znači početi jedan svet ispočetka.
Ja nikada neću napisati knjigu Druga ljubav jer su sve ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi. Ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta.
Od braka do konjaka samo je pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma… Svako ima svoju pesmu. Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. Oduševljavao sam se Rimskim Korsakovim, Čajkovskim, Betovenom, čak i nekim teškim Vagnerovim partijama, a u isto vreme bio sam spreman da lumpujem uz grčke i makedonske pesme. Olivera Dragojevića i neke dalmatinske pesme slušao sam i pedeset puta, kao uostalom i neke međimurske i meksičke pesme. Bio sam u stanju da besomučno slušam sve, od regtajma do najmodernijeg džeza. Sve orkestre, pravce i stihove. Kakvo sam blistavo vreme provodio u Nju Orleansu i istovremeno mislio na dane i noći provedene sa čika Janikom Balažom.
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.
Evo kako je Mika izjavio ljubav Miri Stupici
Dodaj komentar