Letos, dok sam se vraćala kući sa momkom iz šetnje začula sam mali lavež. Pošto na tom delu moje ulice nema osvetljenja, morala sam naćuliti uši kako bih saznala odakle zvuk dolazi. Šteneći lavež me je doveo do mokre kartonske kutije ostavljene u visokoj travi. Ušetala sam u tu travuljinu, prvi put bez straha da će me napasti ili ujesti krpelj. Provirila sam u kutiju i spazila četiri mala debeljuškasta, kovrdžava šteneta. Ponela sam ih kući ni jednog momenta ne pomislići da ih ostavim na milost i nemilost mračne ulice.

Advertisement

Samo što smo ih doneli kući sa neba je počelo da lije. To je bio jedan od onih noćnih pljuskova kada mislite da će se priča o potopu obistiniti. Kada smo ih nahranili i ušuškali ostavili smo ih da se odmore od stresa koji su doživeli. Dok su oni siti, bezbrižno i lagano tonuli u san, moje brige su tek počinjale: “Šta da radim sa njima? Kome da se obratim? Ne mogu ih zadržati…”

psi-spens

Sinula mi je ideja da se javim Udruženju za zaštitu životinja-SPANS verujući da će mi oni pomoći oko udomljavanja. Pošto telefon na njihovoj web stranici nije istaknut, odlučila sam da im pišem na fejsu i pitam ih za savet. Međutim, odgovor nije stizao. U međuvremenu je svanulo i videvši da mi SPANS nije odgovorio, odlučila sam uzmem stvar u svoje ruke pošto nisam mogla da čekam. Bebane smo okupali i osušili fenom – neponovljivo iskustvo za štence, ali i za nas. A reč “poplava” je mala za ono što smo u kupatilu uradili.

Ukoliko nađete odraslog psa ili mačku, prvo što treba da učinite jeste da ga odvedete u najbližu vetiranarsku ambulatnu kako bi proverili da li je čipovan. Ukoliko privatni veterinar ne želi da proveri da li ljubimac ima mirkočip, odnesite ga u državnu veterinarsku stanicu koja se nalazi na Futoškom putu. Oni će vam sigurno izaći u susret.

kucici-psi-pas
Foto: lični album

Ali pošto smo mi pronašli četiri male bebe koje očigledno nisu izgubljene već odbačene, tu opiciju smo morali da precrtamo. Pošto iz SPANS-a i dalje nije bilo nikakvog odgovora, odlučili smo da kućiće fotografišemo i da njihove fotografije podelimo na društvenim mrežama. Drugarica mi je predložila da pokušam da u vrlo popularnu novosadsku grupu na fejsu pod imenom “Izgubljeni i nadjeni psi u Novom Sadu” postujem album. Iako je to grupa baš za izgubljene i nađene životinje, uspela sam da podelim fotografije.

Tada je još uvek administrator dozvoljavao da se fotografije životinja kojima je potreban dom tu objave. Ali i pored toga se na fejsu mogu pronaći stranice koje se bave udomljavanjem ljubimaca.

Saznajte koje divlje životinje naseljavaju Novi Sad

Ne obazirući se na SPANS-ovo ignorisanje, usudila sam se da taj album podelim i na njihovoj fejsbuk stranici. Posle toga je počelo masovno deljenje tih fotografija i ljudi dobre volje su se javljali sa teritorije cele Srbije zainteresovani za mališane. I tako pomoću fejsbuka su do juče odbačeni kućiči našli dom. I svi su ostali u okolini Novog Sada što dokazuje da Novosađani ipak imaju srca i sluha za životinje i da je nepotrebno generalizovati i nalepiti ružne osobine na ceo narod samo zbog lošeg ponašanja pojedinaca.

Ova priča sa tužnim početkom je imala srećan kraj. Ali koliko je samo takvih priča u čijem scenariju ne stoji hepi end?

psi-5

Štence sam mogla odneti u neko prihvatilište, ali svi znamo kakav bi ih tamo kraj čekao ukoliko se ne bi našao udomitelj. U Novom Sadu još uvek veliki problem predstavljaju napuštene životinje. Zapravo, nije problem u životinjama, već u nemarnim ljudima koji ne vode računa o svojim ljubimcima – ne čipuju ih i ne sterilišu, pa dolazimo do takvih slika i priča u kakvoj sam se ja našla, i to ne jednom. Na primer, pre mesec dana nam je neko u dvorištu ostavio kutiju sa jednim malim žutim piletom. Sreća pa ga je brat na vreme našao, inače da su ga mačke nanjušile pre njega, ko zna kakav bi mu bio kraj. Pipi danas živi u mom predsoblju i jako je nevaljao, ali on je sada deo naše porodice i svi ga volimo.

Rizik koji je nosio sa sobom ostavljanje sopstvenog konktakta na opasnom tlu zvanom Fejsbuk se ne može meriti sa osećanjem sreće koju sam osetila jer su kučići otišli u prave ruke, u domove gde će ih maziti i paziti. Znam da im je dobro, pošto sam zamolila nove vlasnike da mi s vremena na vreme pošalju po koju fotku. Iako su tih nekoliko dana lajali i mahali repićem na moj glas, oni su mene zaboravili, ali ja njih nisam. A što se SPANS-a tiče, odgovorili su mi posle 17 sati: “Anita, podelili smo album, srećno”.

Advertisement

1 komentar

  1. Ja sam pre godinu i po udomio dve tako male kuce jedna , Luna je sad šesti član našeg domaćinstva a njen brat Rex čuva moje roditelje. Ovo su one stvari koje neko razume ili ne nema sredine. Nažalost u Srbiji organizacije koje se bave nečim se izgleda po pravilu bave time u nekim paralelnim univerzumima a pojedinci poput tebe ili mene dok imaju entuzijazma rade…. Ko zna zašto je to dobro?

Ostavite komentar